Алиса је ушла у башту и угледала зеца.
Алиса отвори врата и спази да воде у ходничић што не беше много већи од какве мишје рупе.
Клекну, баци поглед низ ходник и угледа најлепшу башту коју је икад видела. Како је жарко желела да се извуче из ове мрачне дворане и прошета између засада шареног цвећа и прохладних водоскока, али кроз врата чак ни главу није могла да промоли.
"Па кад би ми глава и прошла", помисли јадна Алиса, "шта вреди кад рамена не могу. Ох, кад бих се могла склопити као неки телескоп! Верујем да бих и могла, само кад бих знала како да почнем." (Видите, толико се необичних ствари догодило у последње време, да је Алиса почела да верује да је мало шта уистину немогуће.)
Изгледало је да нема никакве користи чекати пред овим враташцима, па се Алиса врати столу, понадавши се да ће можда на њему наћи још какав кључ или бар какву књигу са упутствима како се човек може склопити као телескоп.
Овога пута на сточићу нађе једну бочицу, ("Она раније сигурно није била ту", рече Алиса) а на њеном грлићу налепницу на којој су крупним словима лепо биле одштампане речи:
"Попиј ме"